Strah od nečega, nema čoveka koji to bar jednom nije doživeo u svom životu. Svi mi smo prošli bar kroz neki strah i ono što je zasigurno i svima njima zajedničko je to da osećanje straha nije ni malo prijatno osećanje. To je stanje u kome imamo najčešće dve opcije ponašanja „zamrzni se“ ili „beži“, a vrlo retko „bori se“. Svaki strah je manje ili više parališući tj. zatvara naš potencijal.
Osoba koja doživljava osećanja straha u tom trenutku zaista živi tu priču tj. za nju je to sve veoma živo i istinito i ma koliko na svesnom nivou zna da je to iracionalno, nema moć tome da se odupre i suprotstavi. Ono sa čim se takve osobe najčešće susreću je nerazumevanje okoline i njihovih najmilijih zbog čega im je posebno teško i mogu da razviju i osećaj odbačenosti, pa se tako sve više zatvaraju u sebe.
Jedina dva straha sa kojim se rodimo su strah od gubitka tla pod nogama i strah od jakog zvuka, svi ostali strahovi su iskreirani u našem umu što ni malo ne umanjuje njihovu snagu, čak šta više. Zato i postoji veliki broj različitih strahova i kao i njegovih ispoljavanja. Pa, tako neki od najčešćih koji su se izdvojili kroz moj rad sa klijentima su: strah od nepoznatog, strah od uspeha, strah od neuspeha, strah od javnog nastupa, strah od visine, strah od
letenja, strah od ludila, strah od gubitka kontrole, strah od samoće, strah od putovanja, strah od zubara, strah od promene… A najčešća ispoljavanje osećaja straha mogu biti: ubrzano lupanje srca, preznojavanje, vrtoglavica, nagla malaksalost, mučnina, osećaj gušenja, osećaj velike uznemirenosti, kamen ili bol u stomaku, opsesivne negativne misli ili ponašanje… Ono što se dešava osobama koje doživljavaju strah jeste da ih sve te emocije i fizičke manifestacije potpuno preplave tako da im je jako teško, gotovo nemoguće da iz tog trenutka izađu. Jedini momenat u kome mogu nešto da urade je trenutak pre nego što ih osećanja straha potpuno preplave, trenutak prve misli, prvog simtoma. Međutim, na žalost, to se sve toliko brzo odvija tako da vrlo često od klijenata čujem da ne znaju kada to počne, ni kako. Zbog toga im je teško da bilo šta urade povom toga, već nauče kako da prežive strah i dan. Međutim, što se više odlaže njegovo rešavanje to vremenom strah uzme još veće razmere. Pa, tako od neke male nesigurnosti se razvije do paničnih napada. Jer, dobro je poznato da sve čemu posvećujemo pažnju ono raste i razvija se. A strah definitivno pridobije našu pažnju.
Šta se to zapravo dešava?
Svako naše iskustvo, posebno do 7 godine našeg života, koje se ponovi nekoliko puta, bilo lično bilo da smo tome prisustvovali, dobija etiketu dobro ili loše u zavisnosti kako smo se osećali tada i kao takvo se smešta u našu podsvest. A nekada je dovoljno da se desi i jednom, ali tada smo imali veoma jak emotivni doživljaj tj. šok pa se odmah smesti, utisne u našu podsvest. Mogli bi to da objasnimo, kao da u našoj podsvesti postoje dva foldera na jednom piše „dobro“ a na drugom „loše“ i u zavisnosti od naših iskustava tj. emocija, kako smo se osećali tokom tog iskustva (pogotovu prvog) ta situacija, taj događaj, ta osoba, to mesto, ta životinja…. će biti smeštena u neki od ova dva foldera.
U primeru bi to bilo ovako: ako dete kada je malo (do 7 godine) doživi ili prisustvuje nekom događaju ili situaciji u kojoj pas pokazuje neku agresiju ili mu je roditelj, najčešće majka, stalno govorila da su psi opasni, „nemoj uješće te“, ono će vremenom da razvije strah od pasa a njegovu jačinu će da odredi da li mu je samo mama (i okruženje) pričala – taj strah je najmanji, ili je bilo prisutno kada je pas nasrnuo na nekoga – tada će strah biti srednje velik, ili je ono samo doživelo da pas nasrne na njega – tada će strah biti velik. Mada i svaka ta situacija ima i varijacije (kako je svaku tu situaciju doživelo emotivno, kako je sredina reagovala, koliko ga je bolelo i sl.) ali njima se nećemo sad baviti. Svakako, sve to učestvuje u kreiranju iskustva koje kaže da pas ide u folder „loše“ i koliko loše i tako se razvije strah od pasa. A kako je strah razvijen jer je to opasnost za naš um, dete ume da se ponaša veoma nepredviđeno kada vidi ili sretne psa i tako privuče novu neprijatnu situaciju itd. Strah se samo povećava i povećava, pa ume da nas dovede do veoma burnih napada panike. Naravno, mnogo je lakše kada je to neka životinja, stvar, nešto što postoji fizički, a mnogo je teže kada je to nešto što se potpuno dešava u našem umu kao što je strah od uspeha ili neuspeha, od promene, od gubitka kontrole ili od nepoznatog.
Zapravo, naš um kada prepozna situaciju koja mu se učini slična ili ista on uključi alarm tako što nam pošalje nesigurnost, strah, paniku i na taj način nam kaže: „ Ne idi tamo. Ne radi to. Opasnost.“ I šta mi radimo kad dobijemo takav alarm? Pa povučemo se, ustuknemo, pobegnemo i gledamo da se ne izlažemo situacijama i događajima koje izazivaju osećanja straha u nama. I sa stanovišta straha tj. naše podsvesti, strah je obavio svoj zadatak. Naime, naša podsvest ima zadatak da nas štiti 24/7 i veoma dobro radi svoj posao. A kako 90% svakodnevnih odluka, reakcija, misli dolazi iz podsvesti a svega 10% iz svesnog dela uma, gotovo je nemoguće reći samo „e od sutra više neću da se plašim. To su sve gluposti.“ Zato to vremenom postane vrzino kolo iz kog često mislimo da nema izlaza i počinjemo da se osećamo sve više bespomoćni i nemoćni. Mi slabimo a naš strah se povećava.
Kako pobediti strah?
Međutim, dobra vest je da ipak može da se pobedi strah, da se smanji, prevaziđe. Postoje načini ali vam je potrebna pomoć, nekog ko to sve razume i ima znanja i tehike kojima može da vam pomogne da vas ojača i naravno vaša potpuna posvećenost toj promeni. Iskustva mojih klijenata govore da je hipnoterapija jedna od tih tehnika, alata koja odlično rešava tj. oslobađa od straha. Hipnoterapija je po mom mišljenju najkomforniji i najefikasniji način kojim se, za svega nekoliko seansi, možete rešiti određenog straha. Kako naš um funkcioniše kroz slike i u trenutku
doživljavanja emocija straha, um nam daje određenu sliku koja nas plaši, mi razvijamo osećanja straha. Zapravo, naše telo i celo biće veruje u sliku koju naš um pravi i tako dobijemo ispoljavanja na naše telo i ponašanje. Setite se samo nekog ružnog sna koji ste imali, gde ste plakali ili trčali, pa kad se naglo trgnete iz sna a vi blago uplakani, uznemireni, srce vam brže lupa i sl. To je baš zbog toga što naš um ne zna razliku između onoga što smo zamišljali, sanjali i onoga što je stvarno. Upravo je to mesto gde deluje hipnoterapija. Ona, dajući lepe i pozitivne slike umu, kreira novo pozitivno iskustvo, koje naše telo i celo biće počne da tretira kao istinu. I to čega se plašite iz foldera „loše“ premesti u folder „dobro“ i tako promeni naše misli, reakcije i osećanja vezano za tu situaciju ili događaj. Tako je jednostavno. Obično su prava rešenja i jednostavna, mi smo samo skloni da sve komplikujemo.
Podelite svoja iskustva
Pozivam vas da podelite svoja iskustva sa strahom u komentarima ispod. Kako ste se suočili sa svojim osećanjem straha? Koji koraci su vam pomogli da prevaziđete strah u svom životu? Vaše priče i uvidi mogu inspirisati druge da pronađu svoj put ka prevazilaženju svog straha i kreiranju unutrašnjeg mira.
Vaša
Tamara
