Nedavno je u moje gmail sanduče stigao mail od moje predivne klijentkinje. Za svojih 5 godina profesionalnog rada nisam dobila ovako lepo, iskreno i sveobuhvatno iskustvo, a u kojem se obraća Vama. Svima vama, koji razmišljate o promeni i u potrazi ste za nekom tehnikom koja može u tome da vam pomogne, svima vama koji niste sigurni šta je hipnoterapija i pomalo vas je strah te tehnike, svima vama koji nosite bol i rane iz prošlosti i nikako da ih se oslobodite a želeli bi ste, svima vama koji ste se negde zaglavili i nikako da krene bolje. Zato vam prenosim njeno iskustvo u celosti baš kako ga je ona napisala.
Hvala draga moja Slavice na ovako divnim rečima, saradnji, odlučnosti, posvećenosti i divnom iskustvu koje će verujem mnogima koristiti.
Svi: Išla si na hipnozu!?
Pa, je’l ima onaj crno-beli privezak što se vrti?
A je’l ti znaš šta si sve radila dok si bila pod hipnozom?
Koliko brzo pričas dok si pod hipnozom – isto kao i normalno?
Kako znaš šta si joj sve rekla dok si hipnotisana?
Ti njoj baš sve ispričaš?
Pa, je’l pomaže?
Ovo je standardan set pitanja koje možete da očekujete kad kažete nekom da ste išli kod hipnoterapeuta.
Mama: Gde ćeš da ideš!? Pa, šta će biti s tvojom glavom?.. Čini mi se, normalne ste bile kad ste bile male. Sad odjednom ide kod psihologa, pa joj ne odgovara pa promeni jednog, promeni drugog. E, sad će da se hipnotiše…(pali cigaretu, dubooooki izdah). Aj’ nazovi me samo kad završiš da znam jesi li se probudila iz toga.
Zdravo, ja sam Slavica.
Imam 32 godine. Ćerka, “tetka malog prelepog anđela”, programer sa par nekih poslića već 15 godina, prijatelj, slikar u pokušaju, joga zaljubljenik u pokušaju.
Pre 8 meseci osnovne karakteristike su bile:
- manjak samopouzdanja (ok mnogo veliki minus zapravo)
- negativno razmišljanje
- osećaj krivice i mnogo loših povezaniih osećaja između, sve u svemu ne baš lepa slika o samoj sebi.
- Name it I have it.
Jedan pobačaj… još više krivice.. još više suza.
Neću nabrajati sa koliko psihologa sam pričala od 17-e godine do sada, jer to je manje važno.
Ali, nekako se nisam pronalazila u priči svakog da “još samo malo, i skoro smo dotakli šta je problem… to ćemo sledeći put/tad si se povukla/problem je u roditeljima”.
Svaki put kako bih završila s jednim (jer završim kad vidim da posle dve seanse nemam konekciju ili nikakav osećaj da sam nešto uradila).
Morate pre svega da razumete da je vrlo važno i u kom trenutku Vi odlazite kod psihologa. Vrlo je moguće da sam propustila neke baš dobre, jer za mene nije bio pravi trenutak da se otvorim u potpunosti i prihvatim šta sve mogu. 🙂
Znači, spoznaja da je veliki posao pred Vama i da se ne bojite je vrlo važna.
Oktobar: zdravo Tamara, ja bih da zakažem seansu kod Vas. Dogovorile smo se nakon jednog prosleđenog mail-a. Dobila adresu i telefon. Sve nacrtano 🙂
Utorak 18h zvonim na vrata. Tresem se.
P.S. Ako ste čitali prethodno, da, javila sam mami da ću biti nedostupna 2h da ne bi dobila nervni slom i da ću joj se javiti kad završim. Jer, ko još zna tačno šta je hipnoza.
Otvara mi vrata veoma lepa žena, crna duga kosa, visoka, nasmejana.
Zdravo, ja sam Tamara. Dobrodošli (Da, persirala mi je do poslednje seanse mada sam million puta insistirala, tek na poslednjoj smo presle na TI) 🙂
Sedam u udobnu foteljicu iz Ikee i krećemo.
Standardan set pitanja: Zašto ste došli? Kako mogu da Vam pomognem?
Znate već ako ste nekad bili… A ako niste, pa verovatno bi trebalo da znate zbog čega ste nekog pozvali u pomoć. (opet onaj deo gore pomenuti – makar mala spoznaja).
Ne morate da znate sve sta Vas muči, dovoljno je da znate početak, nešto da definišete i da tražite pomoć.
Ostalo će Tamara.
Toliko se unese u Vašu priču, Vaše rečenice, beleži, pamti (i nakon 8 meseci ume da Vas tačno citira šta ste rekli prvi dan kad ste došli).
Sačekaće da ispričate šta imate (nikad ne prekida – nikad), i onda će Vas “sačekati” sa pravom rečenicom koja će Vas “tresnuti u čelo” – direktno.
“Aahhhhhaaaaaa momenat” kako ga ona zove. Vrlo važno, saslušajte šta Vam govori, tačno bira rečenice kako ih izgovara, i obrazložiće ih na toliko načina da ne možete da ne razumete i onda se posle pitate: “A šta mi bi? Što sam ja to uopšte radila? A vid’ budale…” kako god Vam je draže. 🙂
Davaće Vam beskrajno mnogo načina kako da prevaziđete neke situacije: primeri, vežbe, zadaci, hipnoze.
Ima tu miksa regularne psihologije i sad onaj drugi deo kojim sam oduševljena: HIPNOZA.
Kad gledate filmove/crtaće to izgleda baš nekako, reklo bi se, strašno.
Nije. Čak šta više, pravo je uživanje.
Namestite se udobno. Ovu rečenicu zapamtite, tako se poleće u potpuno novi svet!
Kad smo se dogovarale kako bismo radile terapije – rekla sam “hoću sve.”
Počele smo sa regresijama (dve, ja sam insistirala, jer nisam bila sigurna da li sam sve pretresla iz prošlosti što je trebalo).
To traje 60 minuta, dok klasične seanse maksimalno 40-tak minuta (zavisi od tipa problema kojim se bavite).
Kad krenete da se opuštate, prosto čujete njen mekani lagani glas koji Vas vodi do Vaše opuštajuće lokacije, gde se osećate sigurno i bezbedno. A onda krećete da brojite 10,9,8,7… (ne, Niška banja)..1
Tu kreće deo gde je Vaš mozak potpuno opušten i doveden u stanje da može da dozvoli da se negativne slike objasne i razumeju iz drugog ugla, da se oslobodite tih loših stvari vezanih za prošlost i da usvojite nove afirmacije koje će Vam prvo nesvesno, a zatim veoma svesno dolaziti kao normalne.
Iskrena da budem, nisam neka osoba koja je mislila da afirmacije rade.
Ko zna koliko knjiga sam pročitala o tome, ja čitam, pričam, ponavljam – ne ide.
Kako izgovorim već mislim – laž. I, naravno, da ne radi.
U hipnozi Vaš mozak zapravo to želi i prihvata slobodno.
E da, tu je bitno napomenuti – sve hipnoze se snimaju (ali i da pamtite šta Vam se priča i sugeriše – jer zaboga, pa po to ste i došli, to i plaćate, to i želite sebi – dobro) I ostaju Vam da ih koristite po dogovoru.
Hipnoza nije ništa, nego lepa priča koja odgovara Vama, svaka je personalizovana i svaka se “dorađuje”, jer Tamara je baš perfekcionista što se toga tiče. Želi da nađe tačan termin koji ćete Vi lako usvojiti dok ste u tom opuštenom stanju.
I deluje.
Deluje.
Deluje.
Primeri:
Slikanje
Niko nije znao da mi je to tajna želja. Pocrvenela bih od same pomisli da to nekom kažem. Da, toliko nepoverenje, a kamoli da pokažem sliku – to se nikad nije desilo.
Hipnoza, dve, tri – 28 dana kasnije dolazim:
Tamara, ja otvorila nalog na DevianArt i upisala akvarel. Predavač kaže da mi je “papagaj” toliko dobar da deluje da studiram slikanje godinama (svi učenici isto kao predavač – bilo ih 15 tu). Dobijam inspiracije, nastavljam školovanje, čak dobijam ponude da crtam tetovaže i da slike umnožim, jer su se ljudima koji su ih videli jako dopale. Čak kažu, da sam promašila profesiju.
Sad kad naslikam sama sebe, izazivam sebe, mrdam iz zone komfora, radim tehnike koje su mi potpuno strane i ostavljam onako kako ja mislim da je gotovo. Jer, to sam ja i to je moje delo, ostali su tu da vide šta žele da vide u toj slici. How cool is that?
Pobačaj
E, to je sad malo zeznuta tema. Jedini put kad sam plakala u hipnozi i nisam mogla da prestanem, majica mi je bila potpuno mokra od suza, je taj trenutak koji ne može da se zaboravi. Ne, hipnoza ga neće obrisati, neće promeniti, neće ublažiti. Niste tu da zaboravite bol. Tu ste da ga prihvatite. Da shvatite da ste to proživeli i da ste živi, da dišete i da ste na boljem mestu nego što ste bili.
Koliko god ružno zvučalo, ali desilo se (ima par studija koje kažu zašto se te stvari dešavaju, to već pročitajte, ja sam u miru sa svojim sudom). I doći će taj dan kad ću svoju bebu držati u naručju i biće baš onakva kakva treba da bude i u najbolje vreme za mene.
Važno je verovati da će sve doći na svoje, da radite za sebe i u svom najboljem interesu, i da radite za dobro drugih (ono sveopšte). I da imate uz sebe osobu kao Tamara da Vas podrži i usmeri u tome.
Ne odustajte nakon časa ili dva. Dajte sebi i njoj vremena.
Jer, nakon 8 meseci dođe trenutak da ste prešli toliko tema da Vam je prosto žao da se rastanete s njom.
I završite taj poziv (u kom se dogovorite da ćete se čuti svakih mesec-dva da pravite presek) i plačete kao kiša. Plačete zbog toga što se ne čujete sedmično, a navikli ste se. Napomenuću, da ako ste baš dobar učenik i voljni da date sve od sebe sat, dva, tri ona to ne meri, ne gleda uopšte na sat, daje se 100001%.
Zbog toga što ste prošli toliko, i ne verujete, da kad pravite presek ste potpuno druga osoba u odnosu na onu koja ste bili pre.
Zbog toga što znate da je ispred Vas još toliko toga, a da je nekako jasnije i lakše.
I da, uvek imate Tamaru da se oslonite i zovete kad god. Ona je tu. Vi ste tu, da napravite prvi korak i da ne odustajete. Ona neće odustati.
Budite uporni i nikako blagi prema sebi (oko dolazaka). Odvojte vreme, jer to je vreme koje je potrebno Vašoj duši.
Obožavam svaki trenutak proveden s Vama.
Hvala. Beskrajno hvala, Tamara.
Mama: Čeka strpljivo, 3h ne zove (upalim telefon, stvarno nije zvala).
Zovem.. mama dobro sam.. sve je ok.. UHHHHH pali cigaretu (opet onaj dubok izdah).. ko 2 godine, a ne 2h.. dobro je.
Je’l ti lakše? Jeste mama. Mnogo.
Četiri meseca kasnije…
Mama: Sine, a šta misliš da ja krenem kod psihologa?
Deluje da se lepše nosiš sa svime 🙂
